Ulaznice puštene u pretprodaju za koncert Kriesa u Vintageu bile su, očekivano, rasprodane. Zatim su u prodaju puštene dodatne ulaznice - i možete pogađati što se jako brzo dogodilo s njima, te koliki je bio red ispred blagajne.

Vintage Industrial Bar je u petak u 22:00 bio pun. Članovi Kriesa su jedan po jedan izlazili na pozornicu popraćeni velikim oduševljenjem publike, a Mojmir je davao upute na koji način treba pljeskati.

Pljesak se odjednom skladno stopio s muzikom i nova pjesma “Ovo kolo” je bila prva stvar koju smo čuli tu večer. Bilo je savršeno - u jednom lijepom trenutku svi članovi Kriesa imali su zatvorene oči i publika je tada znala Kries misli ozbiljno i da im ovo nije još jedan koncert koji moraju odraditi, nego još jedan koncert na kojem ćemo svi uživati.

“Ivo sadi” i "Lepi Juro" bili su popraćeni pravim oduševljenjem publike. Slijedilo je još par stvari laganijih taktova, a obavezno moram izdvojiti i novu "Buj buja" na čiji zarazni ritam je publika prvi put počela ozbiljnije skakati.
Ali tu naše zagrijavanje tek počinje. Na “Čuj Marice” u publici se oformilo i pravo kolo, a na “Livere travere” pojavile su se prve kapljice znoja i temperatura u dvorani je narasla za nekoliko stupnjeva.

Zamislite to - atmosfera je super, ljudi skaču, Ivo praši na lijerici, Krešo je za svojim velikim bubnjem, Andor nekad prestane svirati gajde i ubaci se sa savršenim solom na fruli…

Vrhunac prvog dijela koncerta je uobičajeno “Moj Javore” - publika je u ekstazi, i za veliku završnicu Ivan sa činelama nadglašava sve ostale instrumente. U 23:20 je Kries uz zaglušujuč pljesak napustio pozornicu - prvi put.

Poziv na bis trajao je jako kratko, a iz polumraka je izašao Mojmir s Krešinim tapanom i prvim taktovima “Kolende”. Nakon još nekoliko laganih stvari, Kries se drugi put oprostio s nama zajedničkim naklonom, i otišao s pozornice.

Ovaj put je bis trajao malo dulje. Iz mraka se čulo pokoje "hoćemo još" i (malo česće) "ZUMBA!"

Kries se ponovno vratio na pozornicu, a za završnicu je ovaj put bila spremna Zumba. Svi su u ekstazi, publika skače, Mojmir skače, publika skače još više i koncertu je kraj. Na "Amen dabogda" svjetla su se ugasila i treći put. Jednominutni "hoćemo još" koji nije posustajao bio je dovoljan pokazatelj koliko je svima bilo dobro i koliko nismo htjeli da koncertu bude kraj.

Na veliko oduševljenje publike, Konrad se vratio na pozornicu i s basom u rukama je zajedno s nama pozvao ostale članove Kriesa. To je bilo dovoljno da se svi vrate natrag na svoja mjesta i za novu zadnju završnicu odsviraju “Konje vrane” koji su se pretopili u “Dodole”.

Sedam glava se naklonilo i zadnji put nestalo s pozornice. S osmjesima.

Publika je krenula prema izlazu. S osmjesima.

U 02:00 u noći, dok pišem ovo nakon što je sve gotovo, mogu samo reći da je bilo savršeno. Sa sigurnošću mogu reći da je ovo bio jedan od najboljih koncerata na kojima sam ikad bila. Da pokušam objasniti zašto, ne bih točno znala je li najbolji zbog muzike koja je bila super i Kriesa koji je davao sve od sebe, ili zbog atmosfere koju je stvarala publika i uživljenih fanova koji su znali sve tekstove napamet.

Možda je ipak bila u pitanju struktura koncerta - u nekom trenutku je baš jako super stvar, Kries je zakon, publika je oduševljena i misliš da je to to i da ne može biti bolje.
A onda dođe na red još bolja stvar i misliš da ipak ne može biti savršenije od ovoga - ali onda te ponovno iznenadi iduća stvar i uhvatiš se da na svakoj novoj pjesmi skačeš sve brže i pjevaš sve glasnije i nakon svake pjesme misliš da je to to - da je koncert na vrhuncu - ali onda članovi Kriesa vjerojatno pomisle “Ne, možemo još bolje” i tako u krug, stalno i opet i ponovno i iznova.