Intervjui

facebook
Twitter
Instagram

SoundGuardian

Đorđe Balašević

Imao sam prilike desetak minuta razgovarati s Đorđem Balaševićem, dan nakon koncerta u Areni u Zagrebu, a nakon tiskovne konferencije na kojoj su Đorđe Balašević, Jovana Balašević i Radoje Čupić najavili film Kao rani mraz uoči večernje zagrebačke premijere u istoj dvorani.

Đole, kada ćeš opet snimiti malo glazbe? Šest godina je prošlo od zadnjeg albuma...
Sad sam snimao nešto malo glazbe za film. Ove pesme koje su u filmu, više su instrumentali. Za jednu sam pisao novi tekst i onda kad smo bili u studiju probali smo snimati. Pa dve, pa tri... Snimio sam pet novih sad već, to je za pola nekog poštenog CD-a, ali CD-a u klasičnom smislu više nema. Moji kolege prodaju, dele ustvari, CD-e sa deterdžentom. Ja sam rekao da sam ja ipak prefinjeni autor, moji će se CD-i distribuirati sa omekšivačem za rublje. Ali mislim da će biti pet novih pesama svuda po internetu već uskoro i to je za mene najintrigantnije, da vidim u kojoj će meri te pesme zaslužiti mesto u ovakvom jednom repertoaru kakav je bio juče, recimo, u Zagrebu. Imam nekih pesama koje su u ovom sastavu snimljene, sa "Panonskom mornaricom", sa tamburašima i mislim za one koji to vole da će to biti nešto što ih neće razočarati, a za one koji to ne vole, njima ne mogu pomoći, stvarno...

Đorđe Balašević

U isto vrijeme kad sam slušao Tvoje davne prve radove, slušao sam i "Pink Floyde". Pa sam se sjetio kako si u jednoj svojoj knjizi spomenuo da si za neki svoj davni rođendan dobio ploču "Obscured By Clouds" "Pink Floyda". Tada si se začudio što je ovo, pa to slušaju vjerojatno samo "Floydi", njihova uža rodbina i sada Ti. Što misliš o toj ploči?
Ja sam ostao zakleti "Floydovac" i uvek kad govorim negde, prvo što kažem je da nema više grupa kao što su bili "Floydovi", oni su mi ostali...

Ratko: I "Neoplanti"!
Da, "Neoplanti"! Nema banda kao "Neoplanti"! Nema ih nažalost više ni fizički, oni imaju već neki nebeski svoj band, u oblacima. Međutim, "Floydovi" su mi ostali kao uzor u mnogo stvari, iako mi praktično nemamo nikakve veze. Ja sam kantautor i bio bi mnogo više blizak nekom Dylanu ili nekom Brelu ili, što ja znam, nekom country...

Ratko: Ili Cohenu, recimo...
E, recimo, da, to! Čak po mom rasponu glasa... Međutim, "Floydovi" su mi ostali kao uzor u nekoj doslednosti u tome kako su pokazali da od tri tona možeš napraviti rapsodiju. Recimo, ona sola koja su "Floydovi" uvek imali, znaš ono, kad krenu, tu nema nekih virtuoznih iživljavanja, skakanja po gitari, a to su opet bili neki tonovi koji su ostali zauvek. Tako da njih još uvek mogu slušati bez ikakvih problema. Jedini test koji za svaku vrednost postoji je vreme i godine koje prođu. I ako to ništa nije zastarelo i ako ništa nije prevaziđeno, onda vidiš ustvari... Nakon svih ovih godina, novog vala, recimo, koji je mene kao vojnika strašno potisnuo u stranu... ja sam izdao u to vreme ploču "Odlazi cirkus" pa sam bio generalno ispljuvan od svih kritičara od kojih neki nažalost više nisu živi, a neki nažalost još uvek jesu, ali onda se pojavio taj novi val pa je tu bilo kao bandova kojekakvih sa ne znam kakvim imenima, bombastim nazivima pesama, i forsiranja... Nakon svih ovih godina od njih uglavnom jedini koga mogu čuti je Jura Stublić. I onda kažeš, gle, ovaj je izgleda tip vredeo, znaš, jer ja ne mogu proputovat put od, recimo, Novog Sada do Zagreba kolima da ne čujem dva neka stara "Filma" ili Jure... To je, znaš, ono! Treba samo imat strpljenja pa sačekat trideset godina da vidiš da li vredi nešto ovo što smo napravili.

Đorđe Balašević

Da, u svakom slučaju Ti si sigurno jedan od njih koji je ostao i to se dokazalo čak i u ono najteže vrijeme. Stariji smo malo, pa se možemo vratiti u one devedesete godine, kada je Zagreb išao u Sloveniju slušati Tvoje koncerte. Vjerujem da dijelim mišljenje mnogih, da je to jadno vrijeme prošlo i da ćemo se sada moći družiti kako treba u Zagrebu, a ne na onakve načine...
Ja bi voleo da recimo... u Križevcima nisam nikad imao koncert... Imao sam okolo prilično...

Nenad Jelenković Te već predstavio...
E, da, da... Njima još uvek ne odgovaram pošto sam pomalo još uvek živ, pa je varijanta... dok ne počnu raditi memorijal Đ. Balaševića. Međutim, pored živog Balaševića mislim da bi ipak bilo dobro da i ja dođem u Križevce...

Da, da, baš sam Te mislio pozvati...
Tako je... Ja vučem korene relativno iz susedstva...

Rasinja!
Iz Rasinje, tako je... Moj deda Dolenec je bio, i mama mi je iz tog kraja, tako da... svuda sam okolo već bio, i u Ludbregu čak, da ne govorim samo o Koprivnici i Varaždinu... Samo su mi nekako Križevci ostali, tako da očekujem da će se naći nekakva prilika, da će biti neka Picokijada ili neka varijanta gde ćete me pozvati...

Đorđe Balašević

Dobro, mi imamo Križevačko spravišće, ali može to biti i nevezano s tim, imamo jednu lijepu dvoranu koja prima tisuću do dvije ljudi ako je parter slobodan...
To za mene uopšte nije, kažem, problem jer ja sam vrlo sretan kad nastupam u sasvim malim dvoranama, samo da se nađe neki modalitet pravi i nema razloga... Ne da nema razloga, nego čak postoji s moje strane vrlo velika želja da to i uradim...

Dobro, znači, možemo Te pozvati...
Naravno...

Sjeti se onda ovoga razgovora kad Te pozovemo... Što je to bilo???
Neki osigurač ili nešto...

I... nema više. Ovo je vrlo originalni završetak razgovora. Naime, u dvorani je nestalo struje i ostali smo u mraku. Otuda ono pitanje "Što je to bilo???". Đole je ležerno odmah naslutio o čemu se radi... Koliko su njemu tako već u životu "skakali" osigurači na probama i koncertima! Kad je struja došla, nismo odmah mogli "povezati konce" razgovora, pa sam, da ne gubimo vrijeme na prisjećanje i novo "ugrijavanje", Đoleta prepustio ostalim kolegama novinarima koji su jedva čekali da se mjesto do njega oslobodi. Za prvi put niti to nije loše, naime i u lošem treba vidjeti nešto dobro. Ovo samo znači da dugujemo nastavak razgovora čim za to opet bude prilike.